„Ту ри ру ру ту ту тууууу
Туририри туру ту ту туууууу“
Бора Дугић
,,Јованеееее, Јованее, Јованееееее.“
Е све да сам на трећем брду спаво, земља тешка да ме покрила, ма чуо би је и тамо, и у сну и под небом овим праведним, целу ноћ ме клела. И сунце и звезду и лебац и нану и оног што ме направио и све живо и мртво, редом их све помињала. А нисам крив, кунем се. Девет ми прстију и дванесторо деца, Бог ме сад убијо ако слажем.
Код Ђола синоћ било нас шес, да помогнемо сиротињи. Ја му дао казан, а Миро доно прасе. Ноћ густа, одмакнеш ли се од ватре ни своје Пироћане не мож разабрати. Одаш лево–десно, и све бројиш кораке па пантиш де си кофу, а де секиру оставио. А џибра, тачно призива и мами. Ал реко сам им ја одма, на почетку, ја сам друкчи човек. Од пре две године нисам ни омирисо, ђаво је одно. И сву сам шљиву, осушила се дабогда, дао на трећину. Не треба ми, имам колко мало за госте и облоге кад иште снајка. Дао сам ја реч, мојој Миленији, да нећу лизнути и држим до слова. Ја завет не газим, не њој која ми и чељад дала и кућу сачувала, мученица и светица моја.
А уноћ, навалили људи, ма ко би им веселима замерио. Печење слатко ко медом преливено, Спасенија умесила леба, а Ђоле изно неку питому ракију, нема десет гради па пију врућу. Она их греје, греје, побацаше гуњеве, па певају да гора јечи а мени зима на ноге, на руке, у кости, око срца. Ништа да ме огреје не може. Ондак крену: па узни Јоване зар си Јованка, па шта се нећкаш ко сеоска млада, ево само лечка. Мећу ми под нос а ја их руком одгурујем, ма нећу ни да је погледам.
Ондак одем, ложим казан, а они ко осице насрћу, па ми леба у ракију моче, па дозивају да се побратимимо, да укрстимо, ај једну за покојног Тому. А нисам на њу ни помислио, Бог је сатро, ни жудео дабогда је земља прогутала. А кад су наздравили за мог јединца, за мог делију, па нисам од камена саздан.
- Ова нек је Милошу за здравље и нек ти дванес јунака дадне. Здрав си Јоване!
- Бог ти дао здравље! – И тако сам једну наздравио, у грло сасуо што пре да прође, преко непца да прелети, да не осетим проклетињу.
Одједаред, окрену се шума а ја ватру све оздо гледам, пуцкета, лиже и милује по лицу, ух, а крај срца топло ко с женом кад лежеш, врелина ме обујмила и не пушта. А како то, ни сам не знам, од једне чашице, ваљда се тело одвикло и нисам ни залогај цели дан узо. То је задње што пантим, Миленија моја нек суди, ал ако може овај пут да буде по милости, а не по правди.